Druga predstava drugog dana BEFEMON-a je monodrama "Krojcerova Sonata" u izvođenju Aljoše Đidića.

O GLUMCU:

Aljoša Đidić je rođen 25. decembra 1995. godine u Brusu. Osnovne akademske i master studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završio je u klasi Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov.

Publika je mogla da ga gleda u brojnim predstavama pozorišta Promena, kao i u predstavama "Velika depresija", "Tri zime", "Upotreba čoveka" (za koju je dobio nagradu "Ardalion" za najboljeg mladog glumca i nagradu Politike "Avdo Mujčinović"), "Višnjik" i mnoge druge. Član je ansambla Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu u kojem je ostvario brojne uloge u predstavama:  "Travnička hronika", "Midlseks", "Mefisto", "Slepa mrlja", "Kafka Machine", "Velika depresija" itd.

O PREDSTAVI - IZ KRITIKA

Jedne aprilske večeri zaputili smo se na nesvakidašnje putovanje vozom. Ne, nije u pitanju brzi voz Beograd – Novi Sad. Otisnuli smo se u ruske predele krajem 19. veka, a saputnik-sapatnik nam je bio Aljoša Đidić, koji nam je ispovedao jednu ogoljenu ljudsku priču. Zanimljiv podatak je da je ovaj autorski projekat nastao kao Aljošin master rad koji je odbranio u vozu na relaciji Novi Sad – Subotica pred svojim profesorima i klasićima. Sada je odlučio da „Krojcerovu sonatu” postavi na Kamernu scenu Srpskog narodnog pozorišta. U poslednje vreme imali smo prilike da ga gledamo u brojnim predstavama pomenutog pozorišta, ali čini se da u ovoj monodrami ima najviše prostora da izrazi svoje glumačke sposobnosti. 

U početku beše uvodni narativ Tolstojeve novele. Potom, dovoljno je da zalepi brkove, stavi šubaru, obuče šinjel i postane Poznišev – protagonista, ili možda antagonista? Postavljajući sam minimalističku scenografiju nalik na kupe u vozu kreira intimnu atmosferu u kojoj postajemo neposredni putnici i slušaoci mahnitog pripovedanja. Čovek koji je u nastupu ljubomore ubio svoju ženu provodi jedanaest meseci u zatvoru i na kraju ga proglašavaju nevinim. Za sve to vreme on je sagledao ceo svoj život i doživeo moralni preokret. Shvatio je gde je koren svemu, shvatio je kako je moralo biti i zato je uočio sav užas. Povrh svega, shvatio je da on nije ubio svoju ženu tog dana kada ju je ubo nožem, već ranije, mnogo, mnogo ranije, i pre nego što ju je upoznao. Da bismo raspoznali sve ono što nas karakteriše i čini takvima kakvi jesmo, potrebno je da zaronimo u svoje dubine, u čitav spektar iluzija i vrtlog zabluda koje diktiraju naš tok života. Vođen razvratnim životom, naš junak je posrnuo zato što su ljudi iz sredine u kojoj je živeo u tome videli nevinu razonodu mladića. Izražajnim glasom, neprestanim menjanjem poze i licem koje se čudno menja u polutami, Aljoša nas vodi kroz tunele ljudske duše ispijajući jak čaj baš kao što je i ova priča.

Eksplicitnost teme i čina ubistva u datoj pripoveci izazvale su čitav niz kontroverzi i ogromnu pažnju tadašnje književne javnosti, te je zbog toga nemalo puta cenzurisana. A šta je to toliko u njoj posredi? – Iznošenje ideja o nepostojanosti braka, gnušanje i zauzimanje veoma negativnog stava prema seksualnosti, ljubomora kao neizostavni deo svakog oblika vezivanja, koja pobuđuje životinjski nagon i podstiče na zločine. Usredsređen na prikaz žene u društvu, pisac rezonuje kako je čudnovato da često imamo jasnu iluziju da je lepo isto što i dobro. Normativna slika koju imamo o „lepšem polu” temeljena je na tome da su je muškarci tako izgradili. Svesne toga da su predmet strasti i sistemskog raspaljivanja požude, žene se svete delujući na čulnost i stvarajući time oruđe. Sagledavši bilo koji vid umetnosti, one su predmet zadovoljenja. Preko svake mere žene su ponizne, a one ipak vladaju. Feministkinje neće imati nikakvih razloga da se u bilo kom trenutku osećaju uvređeno, jer ovde nije namera da se to postigne. Izlišno je i iluzorno neprestano spominjati koliko su priče napisane godinama, stolećima unazad i dan-danas aktuelne i možemo da ih čitamo u sadašnjem kontekstu; ali to fakat jeste tako, ništa se tu nije mnogo promenilo, čak smo i ostali negde unazad.

Monodrame su same po sebi prilično izazovne i zahtevne, potrebno je da jedan akter sam tokom cele predstave drži pažnju publike i ne ispušta fluidnu nit. Aljoša je, iako sve vreme statičan, na tako smislen način ispričao priču da nam nikakav mizanscen nije neophodan. On kaže: „Ima li gvožđa i kakvih sve metala ima na suncu i mesecu to se danas može brzo doznati, ali šta je to što čoveka pretvara u životinju, u svinju, u zver? To će ljudi teško doznati. Vi barem slušate, ja sam i na tome zahvalan”. A slušajući ga mogu nam se projektovati neprikazane scene. On pušta vreme da teče, ćutnjom mnogo toga govori, a nadolazeće misli i sećanja praćeni su prikladnim pozadinskim tonovima i kontinuiranim zvucima železničkih šina. Kidanje jedne duše odigrava se uz pratnju „Krojcerove sonate”. Intenzitet Betovenove sonate, snažne emocije i nasilni kontrast raspoloženja i emocija su glavne karakteristike pripovedača. Velika tragedija leži u tome da ljudi prestanu da budu potrebni jedno drugom, svađe otkrivaju ponor koji leži između ljudi. Oni više nemaju o čemu da pričaju. U neprekidnom ratovanju nisu ni pomišljali na decu, ona su teret i teskoba, a često i povod za svađu. Potonu i u isto vreme osvešćen da je donedavno živa i topla osoba postala mrtva i hladna, shvata da se to ne može popraviti nikada, nigde, ničim. „Pa, oprostite.”

Brakovi se sklapaju kao klopke i brakovi su danas samo obmana. Venčavaju se oni koje se ne vole, a posle se čude što žive u neslozi. Kako se može živeti sa nekim čovekom ako nema ljubavi? A kada nema ljubavi, ne može se silom iznuditi. Brak bez ljubavi nije brak, tako? Mi smi toliko moralno pali da čak ne osećamo ni potrebu da se opravdamo. Kako ćemo suditi Pozniševu? Je li kriv? Nevin? Znamo da je uvek lakše suditi drugima no sebi samima. Je li ubio ženu iz ljubomore? Ili iz mržnje? Možda čak iz ljubavi? A koga ste vi ubili pre nego što ste ga zapravo ubili? Ko može shvatiti – neka shvati.

(Aleksandra Nikodijević, Hoću u pozorište)