U Gradskom pozorištu Bečej od 3. do 6. februara održaće se ciklus filmova nedavno preminulog kanadskog glumca Donalda Saterlenda (Saderlanda). U okviru ciklusa biće prikazana četiri filma: 3. februara drama „Obični ljudi“, 4. februara komedija „M.A.S.H.“, 5. februara istorijska drama „Felinijev Kazanova“ i 6. februara horor „Ne gledaj sada“. Projekcije počinju u 20 časova a ulaz je besplatan.
Saterlend je rođen 1935. godine u Sen Džonu, gradu na jugoistoku Kanade u porodici škotsko – nemačko – engleskih korena. Prvo interesovanje za glumu pokazao je sa 14 godina kada je postao dopisnik i spiker lokalnog radija. Završio je koledž u Torontu smer za inžinjera tehnike i glumca, a Glumačku akademiju u Londonu upisao je 1957. Prve uloge dobija u britanskim hororima, a zapažen je u seriji „Put za bekstvo“ nakon koje dobija ponudu u filmu koji će ga proslaviti „Dvanaest žigosanih“. Nakon velikog uspeha filma Saterlend se iz Londona preselio u SAD. Glumac je bio ekstremni antiratni aktivista, pa je kasnije snimio još nekoliko filmova sa antiratnom porukom, zbog čega je uzmeđu 1971. i 1973. godine bio na listi za posmatranje CIA. Američke agencije za nacionalnu bezbednost. Od sredine osamdestih počeo je njegov karijerni uspon koji je trajao praktično do njegovih poslednjih dana, a pokrio je širok spektar žanrova i uloga; snimao je sve – od psiholoških horora preko trilera i naučne fantastike pa sve do ozbiljnih drama i distopijskih filmova. Iako je ostvario brojne uloge za nagradu Oskar nikad nije bio nominovan, mada je tu nagradu dobio za životno delo. Otac je glumca Kifera Saterlenda.
————————–
U sredu, 5. februara u okviru ciklusa filmova Donalda Saterlenda biće prikazano ostvarenje „Felinijev Kazanova“ iz 1976. Felinijeva filmska adaptacija biografije najpoznatijeg zavodnika Điakoma Kazanove. Naslovnu ulogu tumači Donald Saterland, a pratimo Kazanovin život u egzilu nakon bega iz zatvora gde ga je smestila Inkvizicija. Lutajući Evropom od Pariza, Londona, Rima, Berna i Drezdena, živi raskalašenim i površnim životom, prelazeći iz jedne ljubavne avanture u drugu. „Ukoliko ste navikli na estetiku holivudskih filmova, film „Kazanova” reditelja Federika Felinija vam može na prvi pogled delovati neobično. Ukoliko pak birate filmove po umetničkoj vrednosti i značaju u istoriji kinematografije, Felinijevi filmovi su nezaobilazni.
Jedna od prvih impresija već u prvim scenama filma je utisak da se radnja odvija na pozorišnoj sceni. Ako se uzme u obzir da je film prikazan 1976. godine, periodu kada su kinematogarfske mogućnosti uveliko pružale opciju stvaranja doživljaja realističnijeg prikaza perioda 18. veka, može se pretpostaviti da je teatarska scenografija filma stvar odabira, a ne nužnog izbora. Scenografija, kostimi, muzika… nalaze se u funkciji predstavljanja lika Kazanove i njegove percepcije stvarnosti. Estetika filma ukazuje na ličnost Kazanove. Brzo i lako okupira pažnju. Deluje teatralno. Pokazuje zavođenje u različitim situacijama; ne pokazuje ljubav.
(B. Škorić)