Naše predstave

Biljana Srbljanović
Produkcija: Gradsko pozorište Bečej i Centar za razvoj vizuelne kulture Novi Sad
Reditelj: Igor Pavlović
Igraju: Aleksandar Milković, Simonida Mandić, Gordana Adamov i Srđan Tomić
Idejno rešenje scenografije: Igor Pavlović
Asistenti scenografije: Imre Makra Jimmy i Srđan Tomić
Izbor kostima: Igor Pavlović
Asistent kostimografa: Gordana Adamov
Kompozitor: Irena Popović
Tehnička podrška: Zdenko Medveđ i Imre Makra Jimmy
Plakat: Igor Pavlović i Goran Crnojački
Fotografije: Čaba Mikuš

Reč reditelja:

Prošlo je preko dvadeset godina od kada je ovaj komad napisan. Proizišao je iz krvavih devedesetih: iz posledica ratova, raspada zajedničke zemlje i vrednosti koje su bile u njoj utemeljene, što je na kraju dovelo do uništenja porodice. Gde smo sada, dvadesetak godina kasnije? S obzirom na to da se sistemski ništa nije promenilo, mi u stvari živimo produžene devedesete. Taj period se nikada nije završio. Nikada se nismo kao narod pogledali u ogledalo. Nove generacije rastu u gotovo istom okruženju, bez ikakve nade da će izaći iz tog mentalitetskog ćorsokaka. Porodica, umesto da bude najsigurnije mesto za decu, mesto gde će ih roditelji zaštititi od spoljnih uticaja, (p)ostaje nastavak psiho-fizičkog maltretiranja od strane neurotičnih roditelja koji su i sami na mentalnom nivou ostali u dečijem uzrastu. U ovoj višestrukoj igri nimalo bezazlenih dečijih igara i podela uloga, glumci glume decu koja se igraju situacija iz porodičnog života u razorenoj zemlji. Tragikomičan i apsurdan komad Biljane Srbljanović boli nas još više jer ne prestaje da bude aktuelan.

Džona Adams

Autorski projekat Simonide Mandić i Bojane Milanović

Premijera: Gradsko pozorište Bečej, 12. februar 2021.

Igraju:
Heder – Simonida Mandić
Korin – Bojana Milanović

Prevod:
Mila Jakšić Šajtinac i Uglješa Šajtinac

O predstavi:

Veoma potresna i emotivno zahtevna duodrama prati susret i sukob nastavnice i majke dečaka Gidiona dva dana nakon dečakovog samoubistva. Majka koja dolazi na zakazan sastanak neposredno nakon tragedije i pokušava da sazna razloge za suspenziju Gidiona iz škole i njegovih sukoba sa nastavnim osobljem i drugim učenicima u školi za koje smatra da su bili presudni za njegovo samoubistvo. Nastavnica i majka tokom teškog i mučnog razgovora prebacuju odgovornost za tragičan čin dečaka jedna na drugu i istovremeno razotkrivaju veoma potresnu priču o usamljenosti i neprilagođenosti dečaka kako u školi tako i kod kuće.

Ovaj dramski tekst posredno kroz taj intenzivan dijalog provlači i priču o životu dece u savremenim okolnostima o uticaju roditelja, škole, društvenih mreža i interneta, o vršnjačkom nasilju, o krivici, bolu, o dečijoj kreativnosti i cenzuri političke korektnosti, o usamljenosti dece koja odrastaju prepuštena sama sebi. Tekst pokreće i pitanje intelektualne zrelosti dece koja konzumiraju priče, fikciju koje su im dostupne kao i pitanje presumpcije nevinosti dece. Tekst je prepun književnih i mitoloških referenci što priču smešta u neki univerzalniji kontekst od ovog savremenog. Emotivno i intelektualno veoma zahtevan dramski komad na scenu bečejskog pozorišta postavile su dve veoma talentovane glumice koje su uspele da na kamernoj sceni uvuku publiku direktno u priču, u sukob i fizički i emotivno. Radnja se ne događa tamo negde na bini nego tu oko nas, oko publike, svakodnevno. Ova predstava je obavezno štivo za roditelje ili nastavnike.

„Gidionov čvor je duodrama na kojoj sam diplomirala na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, sa svojom koleginicom sa klase. Imala sam tu sreću da je sa predivnom koleginicom Bojanom Milanović postavim i u našem pozorištu, s tim da sam ovaj put uloge zamenila (u odnosu na svoj diplomski ispit). Ovo je tekst koji otvara vrlo važna pitanja o cenzuri u obrazovanju, umetnosti, o tome koliko se zaista roditelji posvećuju deci, ali i njihovi nastavnici, o usamljenosti, o životu i smrti. Tekst zaista govori o stvarima o kojima, nažalost, svi mi često ćutimo ili se pravimo da ih ne vidimo, a što dovodi do strašnih ishoda. Naša želja je da ispričamo ovu priču na što bolji način, ali i da bar probamo da osvestimo publiku, da ih probudimo i baš zato smo i postavile predstavu kamerno, publiku maltene kao voajere – jer svi vide problem, ali skrštenih ruku sede i posmatraju ćutke“, rekla nam je o svojoj predstavi glumica Simonida Mandić.

(Tanja Drapšin, Bečejski dani, 17. februar 2021)

Ežen Jonesko
Režija: Igor Pavlović

Režija: Igor Pavlović
Premijera: Gradsko pozorište Bečej, 30.05.2015.

Igraju:
Giospodin Smit – SRĐAN TOMIĆ
Gospođa Smit – SIMONIDA MANDIĆ
Gospodin Martin – RADE MARIČIĆ
Gospođa Martin – SRĐAN KNER
Vatrogasni kapetan – FILIP SADŽAKOV
Služavka Meri – KATARINA VIŠKOVIĆ

Tehnička podrška:
Ivan Dunđerski i Mihalj Galgo
Plakat i video: Bogdan Stakić

 

O predstavi:

Radnja predstave “Ćelava pevačica” događa se u domu gospodina i gospođe Smit, tipične engleskeporodice, čije vreme prolazi u monotonim i ispraznim razgovorima čiji besmisao Jonesko postepenodovodi do apsurda. Gospodin i gospođa Martin su drugi bračni par koji posećuje Smitove u njihovom domu. Njihov početni razgovor pokazuje jednu apsurdnu situaciju upoznavanja/prepoznavanja dvoje već venčanihljudi, koja se može tumačiti dvojako: kao pomalo bizarna igra (ne)prepoznavanja bračog para koji,ogrezao u dosadu i čamotinju braka, na ovaj način traži zabavu, ali i kao aluzija na otuđenje u okviru bračne zajednice u kojoj nema dovoljno iskrenosti i prisnosti.Ovaj antikomad obiluje razgovorima i situacijama koje su apsurdne, alogične, a na momente i bizarne, čemu značajno doprinose i ostala dva lika – služavka Meri i vatrogasni kapetan. Automatizam govora, ponašanja i naučenih manira povremeno prerasta u potpuno mahnitanje i iracionalne replike i radnje, a vrhunac destrukcije svakog smisla dostiže se na kraju komada kada junaci ove antidrame izgovaraju besmislene, nepovezane rečenice, pa reči, a na kraju samo slogove.

Nagrade:
– Najbolja predstava na Festivalu omladinskih scena u Beloj Palanci
– Najbolja predstava na Festivalu omladinskih scena u Beloj Palanci (nagrada publike)
– Nagrada za glavnu žensku ulogu na Festivalu omladinskih scena u Beloj Palanci (Simonida Mandić)
– Najbolja predstava na 59. Majskim igrama u Bečeju („Zlatni paž“)
– Nagrada za glavnu mušku ulogu na 59. Majskim igrama (Srđan Tomić)
– Nagrada za glavnu žensku ulogu na 59. Majskim igrama (Simonida Mandić)
– Nagrada za najbolju epizodnu mušku ulogu na 59. Majskim igrama (Srđan Kner)

 

Jovan Sterija Popović
Režija: Žanko Tomić

Režija: Žanko Tomić
Premijera: Gradsko pozorište Bečej, 19. 09. 2014.

Igraju:
Marko Vujić – RADOJE ČUPIĆ
Jelica – SANJA MIKITIŠIN
Aleksa – MARKO SAVIĆ
Mita – MILOVAN FILIPOVIĆ
Batić – UROŠ MLADENOVIĆ
Marija – UNA ĐELOŠEVIĆ

Tehnička podrška:
Ivan Dunđerski i Mihalj Galgo
Fotografije: Gutaši Lukač
Plakat: Bogdan Stakić

Reč reditelja:

Naša je smeštena u svet današnjih gubitnika tranzicije, negde na samom kraju lanca ishrane. Naši , lišeni predatorskih instikata i velikih ideja, kao da su ostavljeni goli i bez dostojanstva u hladnoj pustari borbe za opstanak. Njihove laži i sklonost da budu obmanuti služe samo kao krhki odbrambeni mehanizam da se pregura dan. Sutra će biti neka druga laž, neka druga čežnja i beg od stvarnosti.
Ima takvih vremena kada je dostojanstven život moguć samo ako ga umisliš.

Bogojavljenska noć

Nakon veoma uspešne sezone predstave „Leons i Lena“, koja je dobitnik mnogobrojnih nagrada na nekoliko omladinskih festivala, sjajna ekipa bečejskih mladih glumaca, predvođena rediteljem Igorom Pavlovićem iz SNP-a, spremila je pravu pozorišnu poslasticu – čuvenu Šekspirovu komediju „Bogojavljenska noć“.

Igraju: Gordana Adamov, Simonida Mandić, Rade Maričić, Stribor Dragičević, Filip Sadžakov, Miloš Ivanović (Stefan Isaković), Srđan Tomić, Darija Subakov, Gutaši Nandor, Daniela Tepša i Katarina Višković.

Lutz Hübner drámája alapján

Szereplők: Ferenc Judit és Kőrösi István
Fény: Majoros Róbert
Technikusok: Galgó Mihály és Ivan Dunđerski
Fotó: Bicskei Anikó és Gutási Lukács
Rendező: Igor Pavlović

Nyolc jelenetet, nyolc férfi és nyolc női szerepet ad elő két színész, Ferenc Judit és Kőrösi István, Igor Pavlović rendezésében. A Dramaturg, az Idős színész, a Kezdő, a Kegyetlen zsarnok rendező, a Díva, a Kellékes… csak néhányak Lutz Hübner Gréta, 89. oldal című komédiájának a szereplői közül. A mi változatunkban Faust és Margit jelenete (ami a 89. oldalon található) helyett a színész és a rendező Madáchnak Az ember tragédiáját viszik színre, és épp Éva egyik jelenetén dolgoznak.

Az átlagközönség számára ismeretlen mesét mesélünk el: a színházi alkotók viszonyairól egy munkafolyamat alatt. Ez a mese rólunk szól: színészekről, rendezőkről, színházi dolgozókról. Szellemes és (ön)ironikus történet a színházban előforduló extrém jellemekről, a munkamódszereikről, a meggyőződésükről, hogy épp az ő művészetük az igazi. Persze a túloldalon mindig ott áll ezeknek a típusoknak az ellentéte (a kísérletezésre nem hajlandó Díva, az önbizalom hiányában szenvedő Rendező, az őszinte, de még tapasztalatlan Kezdő, a freudisztikus rendező, akinek a színházi víziója a szexben és csakis a szexben nyilvánul meg, az Idős színész, aki emlékezésből rendez – azokból a színházi élményekből táplálkozva, melyeknek a részese volt ötven évvel ezelőtt stb.). És íme nekünk a játéktér az összetűzésekhez, drámai és komikus szituációkhoz. Persze az egész mese kicsit (komikusan) eltúlzott, mint ahogy az a színházban lenni szokott, hogy a rendező és az író bemutathassa a lényeget a nézőnek… valójában ennek csak a 99 százaléka igaz… No, de félre a tréfával. Az utóbbi időben ha a színházról esik szó, mondjuk a hírekben, nem tekintünk nagy bizalommal a jövő felé. Szükség van-e ránk? Eljön bennünket nézni valaki is? Vajon ebben a technikailag folyton fejlődő világban, mondjuk húsz év múlva létezünk majd? Mi nem figurázzuk ki magunkat (butaság lenne azt tenni), hanem nevetünk saját magunkon a nézőkkel együtt. Ami ritka és elfelejtett jelenség, de ami bizonyítja az elhivatottságunkat és a szakmánk jelentőségét, ami évezredek óta ellenáll az időnek, és reméljük, ez a jövőben is így lesz. A színésznek muszáj játszania, alkotnia, mert csak így tud létezni. Színházi játék, színpad nélkül elvesznek, ezt látni lehet majd az előadásban is. Épp ezért a díszlet huszonvalahány bőröndből áll, melyekből előkerülnek a kellékek, jelmezek… Bőröndökből állítják össze a díszletjelzéseket (asztal, ágy, ékszeres doboz) is. A poros, kopott, régi kellék, ami előkerül egy lejátszott előadásból, egy saját történetet mesél el, az idő múlásáról, de büszkén létezve, harcolva, mint ahogy azt teszi a mi szakmánk is és a színház is. Színházi élet egy bőrönddel, fogkefével és a frissen nyomtatott szövegkönyvvel egy mostani vagy talán egy jövőbeni darabhoz, ez a mi sorsunk, az életünk, a bőröndök tele vannak a gondolatainkkal, érzéseinkkel, emlékeinkkel. Csak az a kérdés, szeretne-e a néző besétálni a becsei vagy újvidéki vagy bármelyik színházba, akarja-e hogy kitárulkozzunk előtte?
Igor Pavlović, rendező

Gradsko pozorište Bečej i Novosadsko pozorište – prema drami Luca Hibnera –
Reditelj: Igor Pavlović
Igraju: Judit Ferenc i Ištvan Kereši
Svetlo: Robert Majoroš
Tehničari: Mihalj Galgo i Ivan Dunđerski
Foto: Aniko Bičkei i Lukač Gutaši

Osam scena, osam muških, osam ženskih likova izvode dvoje glumaca Ujvideki Szinhaza (Novosadskog pozorišta) Ferenc Judit i Kereši Ištvan, u režiji Igora Pavlovića (Srpsko narodno pozorište). Dramaturškinja, Stari glumac, Početnica, Reditelj bezobzirni despot, Diva, Rekviziter… samo su neki od likova ove duhovite i tople komedije, nastale po motivima teksta nemačkog pisca Luca Hibnera „Greta stranica 89“. U našoj verziji komada, umesto Faustove i Gretine scene na strani 89 (kod Hibnera), glumac i reditelj se nalaze na sceni pozorišta i rade na Madačevoj „Čovekovoj tragediji“ i na Evinoj sceni.

Pričamo jednu običnoj publici nepoznatu priču o: odnosima pozorišnih stvaralaca prilikom rada na jednoj predstavi. Ovo je priča o nama: glumcima, rediteljima, pozorišnim stvaraocima. Duhovita i (samo)ironična priča o ekstremnim slučajevima i karakterima u pozorištu i njihovim idejama kako se pozorište MORA praviti da bi jedino moglo biti ono pravo. Naravno, sa druge strane uvek stoji neka suprotnost (Nezainteresovana Diva za eksperimente, Neiskusni reditelj bez samopouzdanja, Početnica iskrena ali bez prakse, Frojdistički reditelj i njegova vizija da je sve sex sex sex, Stari glumac koji režira po sećanju predstava koje je gledao pre pedeset godina itd), i eto nama lepog polja za igru,sukob i komične situacije. Naravno, ova cela priča je malo prenaglašena (komički), kako to obično biva u pozorištu, ne bi li pisac i reditelj dokazali publici svoju poentu. U stvarnom životu, samo je devedeset posto ovoga istina! Šalu na stranu. Kada god se pomene pozorište u poslednje vreme na vestima, mi strepimo za svoju budućnost. Da li smo ikome potrebni? Da li iko dolazi da nas gleda? Da li ćemo u ovom tehnološki prenaprednom vremenu za dvadeset godina uopšte postojati? Mi se ovde ne rugamo sami sebi (bilo bi zaista glupo da to činimo) nego se zajedno sa publikom smejemo na svoj račun. Što je retka i gotovo zaboravljena pojava, ali smatramo da to pokazuje snagu našeg poziva koji već hiljadama godina odoleva vremenu, a nadamo se da će odoleti i ovom koje je ispred nas. Glumci moraju da igraju, moraju da stvaraju, jer samo tada postoje. Bez pozorišne igre, bez scene, oni su izgubljeni, a pomalo su izgubljeni i na sceni (mislimo na likove koje igraju), što će se videti u predstavi. Zbog svega ovoga prethodnog, scenografija je sastavljena od dvadesetak kofera raznih veličina iz kojih glumci vade svoje rekvizite, kostime. Od kofera prave markirnu scenografiju za svoju probu (sto, stolice, krevet, zid, kutijica za nakit…). Taj prašnjavi izlizani nepotrebni deo neke prethodne predstave šapuće nam o svom ličnom udelu u pozorišnoj istoriji i o neumitnom prolasku vremena, ali i ponosno, i ne predajući se, da postoji i dalje, kao i naš poziv, kao i pozorište samo. Pozorišni život sa jednim koferom, četkicom za zube i odštampanim tekstom prethodne, sadašnje i možda neke buduće predstave je ono što je naša sudbina, naš život, i ti koferi su prepuni naših emocija, naših sećanja, naših misli… Pitanje je samo da li publika želi da se prošeta do pozorišta u Bečeju, Novom Sadu, bilo gde, da bismo ih otvorili pred njima i da bismo im se ogolili ili ne.
Igor Pavlović, reditelj

ŠEKSPIR NIJE DOSADAN!

Sećate li se srednjoškolskih dana, kad ste za „obaveznu“ lektiru čitali „Romea i Juliju“? Dosadno, nerazumljivo i krajnje passe. Ne brinite, niste usamljeni u svom stavu. To je mislila i vaša poetski nadahnuta profesorica maternjeg jezika. Samo nije smela da vam kaže. Zašto? Zato što je naučena da je ovaj veseli i alkoholu krajnje sklon Englez genije, a šekspirohulno reći da je genije dosadan.

A da li Šekspir valja? Apsolutno. Samo je stvar u postavci. Zaboga, pa njegove drame su napisane pre više od 400 godina. Što bi rekla Seka Aleksić „Tu treba jedan dobar remiks“. Zato je grupa američkih glumaca okupljenih u projekat „The Reduced Shakespeare Company“ odlučila da se poigra sa svim Šekspirovim delima i da ih predstavi u formi jednosatne pozorišne predstave. Smehotresno, britko, jednostavno i krajnje razumljivo. I onda, odjednom svi hrle da gledaju Šekspira, onda ovi momci iz Kalifornije igraju tu dramu usred Londona i to 9 (devet) godina, svako veče. Publika je bila podeljena: oni koji moraju da svako veče pre spavanja pročitaju delić „Tita Andronika“, ili im dan nije kompletan, bili su zgroženi. Mlađa pozorišna publika je bila oduševljena. Srećom pa su ovi drugi u većini, te je „Reduced Shakespeare“ postao jedna od najgledanijih pozorišnih predstava svih vremena.

U koprodukciji novosadskog Pozorišta mladih, Gradskog pozorišta iz Bečeja i pozorišne trupe „Arteria“ pred nama su „Sabrana dela Viljema Šekspira ukratko“. I tri glumca koja će vam dokazati da 37 Šekspirovih drama može da se odigra na jedan sasvim drugačiji način.

Sasvim je novo i to da je to prva profesionalna produkcija Gradskog pozorišta Bečej u njegovoj istoriji koja seže negde u Šekspirovo vreme! Dobro, hajde… tu negde. Šekspira predstavlja glumački trio u sastavu: Igor Pavlović, Đorđe Simić i Zoltan Molnar. Brzi, britki i stameni, svi su složni u oceni da su bolji nego napad „Partizana“.

Volite li Šekspira. Naravno da ne. Šekspira niko ne voli. To je obično foliranje. Novog Šekspira svako mora da voli. Ako ni zbog čega drugog onda jer smo dobili odgovor na legendarno pitanje: „Skratiti ili ne skratiti, pitanje je sad“.

Skraćuj!

Ljudski život savremenlja stavljen je u mnoštvo konteksta, zasigurno mnogo više nego ikada u istoriji ljudskog roda. Ti životni konteksti su traganje za smislom učinili kompleksnim i teškim za svakoga od nas. Ovo se pogotovo odnosi na mladog čoveka koji čini svoje prve, sasvim nesigurne korake ka svetu odraslih, očekujući da mu taj svet pomogne da izgradi svoj sistem vrednosti, da bi izmerio i pronašao svoje mesto u surovoj stvarnosti. Predstava Gavrilo odslikava sveprisutne muke svakog mladog čoveka, a svet od koga oni očekuju odgovore ne samo da ih ne pruža, već uporno i iznova postavlja pitanja.

U predstavi Gavrilo, akteri iste, nadahnuto i reklo bi se, mladalački nestrpljivo žele da svojim vršnjacima pošalju poruku da smisao nije u drogiranju, besomučnom opijanju ili usputnom seksu, da se u traganju za smislom ne treba služiti besmislom. Pored toga, ova predstava pruža svojoj publici mogućnost izbora i daljeg i višeslojnijeg čitanja. Ovde možemo povući paralelu između naslova predstave i religiozno-mitološkog tumačenja anđela koji nosi isto ime, onoga ko prenosi božju reč, koja može biti i život i smrt, a izbor leži na nama.

Možda najvažniji kvalitet ove predstave leži u tome što ona kod svoje publike budi iskrene emocije, onu „knedlu u grlu“ zbog koje ljudi odlaze u pozorište još od vremena onog filozofa koji je rekao da je esencija tog čina, čina gledanja pozorišne predstave, katarza iliti emocionalno pročišćenje. Tako i još uvek aristotelovski.

mr Zoran Kolundžić

Mladi, bez daha

„Gavrilo“ je najnovije ostvarenje bečejskog Kreativnog centra. Radi se o pravoj tinejdžerskoj predstavi – pitkoj, aktuelnoj, angažovanoj, efektnoj. Prizor koji otvara predstavu zapravo je i ključan – pogledu se otkriva gomila na postelji (otprilike 7-8 glumaca!). Posredi je autentična umetnička kreacija. Pored vizuelne uspelosti, ova slika funkcioniše i kritički – porodično ognjište predstavljeno je kao haotična hrpa trupala u kojoj „svako gleda svoju guzicu”. Deca su prepuštena sebi. „Buka i bes” likova rezultat je temeljnog egzistencijalnog nesporazuma i nerazumevanja – između žena i muževa, roditelja i dece, školskih drugara, mladih ljubavnika. Njihovo neprijateljstvo, vika i grč jesu vapaj duše da bude upoznata i shvaćena.

Tinejdžeri, prerano izgubivši (ili zbacivši?) životne iluzije, vuku se ulicama nacirkani, naduvani i, kako u predstavi vidimo, neopskrbljeni kondomima (eventualna nesklonost ka prezervativima ne potiče otud što isti ponešto unižavaju čulni doživljaj seksa već, delom, stoga što tinejdžeri ne dozvoljavaju da im tu „posvećenu” oblast uređuju odrasli).

Danas se govori o „otvaranju granica” Evrope, političari pritom ističu simbolički značaj tog događaja naspram preimućstva da više ne moramo izdvajati novac za vize – oslobađamo se, naime, osećaja da nas Evropa ne želi – međutim, zar postojanje (vrtoglavih) školarina ne nabija mladom čoveku „osećaj” da ga univerzitet i samo društvo isto tako ne želi? Zapostavljeni tinejdžeri sazru naglo, dramatično i potrebuju sve jače nadražaje (čulne, emotivne, intelektualne). Žive „bez daha”. Najčešće emotivno oštećeni, a gdegde i intelektualno, oni, ipak, obrazuju znatan smisao za kritiku i slobodarstvo, i, što je ključno, poseduju neizmernu petlju. Šta je, naime, učitelju primeran đak, a mami dobar dečko? – To je servilna i mediokritetska glavica. Od krika slobodoumlja (po definiciji) zazire društvo, a (prava je šteta) najčešće i porodica.

Temeljnu kritičnost, međutim, mladi vrlo često brkaju sa pukim negatorstvom – antiteza se od teze ne razlikuje mnogo (jednako je „intelektualno lenja”) ukoliko joj ne usledi sinteza ili bar dodatna samokritika. Na dogmatskom stajalištu (na tezi) istrajavaju danas naročito karakteristični tzv. fenseri (pandan nekadašnjih dizelaša s kojima se, između ostalog, slažu po „otmenosti”), dok ih „besno” negiraju (u antitezi) razne rokerske i pankerske skupine (klaberi su u ovom trenutku poprilično bezlični). Uzgred rečeno, sve ove socijalne grupe nalazimo i u „Gavrilu”. Usled psihičke nezrelosti (njima svojstvene), mladi preuzimaju ponuđene (gore pobrojane) identitete – međutim, zar je sklonost ka određenoj muzici i odevanju dovoljna da sačini identitet jednog tinejdžera? Zar je ova plitka, spoljašnja osobenost dovoljna (a očito jeste) da učini takve razdore (ili slaganja) između njih? Bez temeljne (samo)kritičke misli i akcije, međutim, nema sazrevanja.

Spomenimo još poneku osobenost ovog pozorišnog dela – značajan deo dramskog tonusa u njemu nose kalamburi (igre reči) likova, te njihov egzotičan terminološki aparat. Prizori se smenjuju naglo, gotovo na način filmske montaže. Predstavu igraju (uslovno rečeno) dve generacije glumaca – izvedba starijih je korektna (unekoliko se izdvajaju Ana Jelić i Siniša Tomić), dok mlađi zapravo „glume sami sebe” igrajući (s primetnim užitkom) razbarušeno i većinom krajnje upečatljivo. Glavnih glumaca zapravo da i nema – namera je autora da rasvetli socijalni milje autodestruktivnih tinejdžera (porodica, škola, noćni život). Prizor tinejdžerskog gluvarenja na tzv. „kloš-u” (mestu za „otpadanje” ili uspešno gubljenje vremena) čini se najbogatiji snagom i životnošću.

Predstavi, međutim, možemo zameriti nehotične qui pro quo („zamena ličnosti”, dramski postupak kojim se ostvaruje napetost, naročito čest u komedijama) – naime, isti glumci, bez očitog unutrašnjeg razloga, tumače različite likove (ne menjajući pritom kostim) te nastaju nesporazumi – upravo u publici umesto između likova (činjenica da lik oca tumače dva glumca, takođe bez očitog povoda, dodatno je umrsila stvar). Isto tako, rasplet unekoliko pati od idejne nejasnosti i izvesne „produženosti”, dok uglobljenost farsičkih i tragičkih momenata gdegde naprosto ne funkcioniše.

Iznova se potvrdilo – pomanjkanje materijalnih sredstava (nepostojanje scenografije u „Gavrilu”, primerice), ne izmiče umetnosti tle pod nogama. Režija i gluma ovde se nisu ni morale naročito skrivati iza brojnosti i bleštavila efekata – stvarana za tinejdžere, u atraktivnoj smeši zanimljivih „fora” i ozbiljne poruke, predstava je sasvim „pogodila”. Tome, napokon, svedoči aplauz prepune sale bečejskog pozorišta.

Ivan Kovač Bečejski mozaik od 14.decembra 2009. godine